Још у давна времена људи су копитама стоке газили, месили и збијали земљу за темеље кућа, бране и обале река. Пре средине-19. века, западна изградња путева је првенствено користила поплочавање од ломљеног камена, при чему се збијање углавном ослањало на природно котрљање возила. Тек када је проналазак каменог ваљка 1858. године подстакао развој тротоара од ломљеног камена, а постепено су се појавили ваљци са коњском вучом за збијање, који су представљали најранији прототип друмског ваљка. Године 1860. у Француској се појавио парни ваљак, који је даље промовисао и унапређивао технологију изградње и квалитет тротоара од ломљеног камена и убрзавао процес. Почетком 20. века тротоари од ломљеног камена били су признати широм света као најбоља површина пута и били су широко прихваћени. Концепт збијања постепено је постао познат, а на разним градилиштима путева појавили су се ваљци за пут. Средином 19. века, проналазак мотора са унутрашњим сагоревањем донео је огромну виталност развоју опреме за сабијање.
Први ваљак са мотором са унутрашњим сагоревањем{0}}покренут је почетком 20. века. Након тога дошао је и ваљак са пнеуматским гумама, који се појавио скоро истовремено са овчијим ножним ваљком и глатким ваљком. Спроведена су истраживања о ефекту збијања статичних ваљака, при чему је дошло до закључка да повећањем тежине ваљка повећава његов линеарни притисак, чиме се побољшава сабијање. Сходно томе, током значајног периода, напори су били усмерени на развој великих{5}}ваљака; највећи ваљци са пнеуматским гумама некада су тежили преко 200 тона. Међутим, током овог периода, промене у ваљцима су се првенствено фокусирале на побољшања снаге и дизајна.
